Indigo Studios je i ranije eksperimentisao sa narativnim, sporijim igrama, ali The Last Case of John Morley predstavlja njihov najambiciozniji pokušaj da stvore noir misteriju ukrštenu sa gotičkim tonovima.
Premisa zvuči kao klasični detektivski uvod: privatni detektiv iz 40-ih, slomljen poslednjim slučajem, budi se u bolnici i dobija ponudu da reši staro ubistvo u napuštenom velelepnom imanju. Iako deluje da naslov sledi putanju igara poput The Vanishing of Ethan Carter ili Call of Cthulhu, zapravo je reč o iskustvu koje mnogo više naginje walking-simulator žanru nego tradicionalnoj detektivskoj avanturi.
Igra se oslanja na linearno istraživanje prostora, skromne interakcije i jednostavne zagonetke koje služe više kao kratki predah nego pravi izazov. Morleyjev posao istražitelja postoji samo u tonu njegovog naratora, jer većinu zaključaka donosi sam lik, bez potrebe da igrač povezuje tragove. Kodovi su često nasumično prilepljeni na beleške, zagonetke se uvek svode na jedan korak, a napetost proizlazi isključivo iz ambijenta. Igra ponekad deluje kao da je priča bila jasno isplanirana, dok je deo koji bi trebalo da bude „video-igra“ naknadno i pomalo mehanički uklopljen. U praksi, igrač uglavnom hoda od sobe do sobe, prateći tragove koje mu igra gotovo sve vreme sama objašnjava.
Vizuelni identitet igre varira. S jedne strane, ambijenti su dobro dizajnirani, okruženja atmosferična i povremeno vrlo efektna, uz odličnu upotrebu svetla i zvuka. S druge strane, primetno je oslanjanje na premade Unity assete, što ponekad narušava ujednačenost vizuelne celokupnosti. NPC likovi pojavljuju se retko, što je možda i dobro jer njihove animacije deluju neprirodno i ukočeno. Atmosfera zato preuzima glavnu ulogu: škripa, udaljeni koraci, trenuci potpune tišine – sve to stvara iluziju da bi se iza svakog ugla moglo kriti nešto opasno, iako stvarne opasnosti zapravo nema.
Audio dizajn predstavlja jednu od najjačih strana igre. Ambijentalni zvukovi su pažljivo raspoređeni i doprinose osećaju nelagode. Muzika povremeno preteruje sa naglašenim stingovima, ali generalno dobro prati ton priče. Glasovna gluma je neujednačena: nije loša, ali često zvuči kruto, bez dovoljno emocija da bi igraču pružila jaču vezu sa Morleyjem kao likom.
The Last Case of John Morley je igra sa jasnom ambicijom, ali ograničenom izvedbom. Atmosferična i vizuelno dopadljiva, uspeva da stvori poneki upečatljiv trenutak, ali teško gradi dublju vezu sa protagonistom i gotovo u potpunosti propušta priliku da pruži osećaj prave detektivske istrage. Kao walking simulator sa laganim horor prizvukom, može da ponudi tri sata prijatnog istraživanja, ali kao noir misterija ostaje površna i predvidiva. Ipak, u njenoj iskrenoj nameri oseća se potencijal tima koji bi, uz veći budžet i hrabriji pristup mehanikama, mogao da napravi znatno snažniju igru.
Igru nam je poslao JanduSoft ali to nije uticalo na konačnu ocenu u skladu sa našom politikom o objektivnosti.