Twirlbound je već poznat indie publici po igri Pine, koja je pokazala ambiciju studija da spoji otvorene svetove i akcione avanture i da ih prikaže u specifičnom stilu. Njihov novi projekat, The Knightling, ide u sličnom pravcu, ali donosi i mnogo više šarma i humora.
Smešten u fantazijski svet Clesseie, igra nas uvodi u priču o mladom učeniku legendarnog viteza Sir Lionstona, koji misteriozno nestaje na početku avanture. Igrač, u ulozi trinaestogodišnjeg “vitezića”, dobija zadatak da pronađe svog mentora, dok mu u toj potrazi pomaže magični štit Magnus, relikvija koja priča i vodi ga kroz svet pun ruševina, čudnih bića i urnebesnih dijaloga. Premisa, jednostavna ali simpatična, podseća na bajkovite priče u stilu Immortals: Fenyx Rising ili čak nekih Zelda naslova.
Kada se priča prebaci na izvođenje, vidi se da Twirlbound cilja na otvoreni svet pun zadataka, dungeona i istraživanja. Sama struktura se oslanja na poznate šablone, na glavne i sporedne misije, mapiranje punktova, sitne usluge za stanovnike, ali generalni utisak je da to ume da ode u klasičan “checklist” pristup. Ipak, ono što Knightling odvaja od konkurencije jeste štit. On nije samo oružje, već i osnovno prevozno sredstvo i glavni izvor zabave. Igrač može da ga koristi u borbi, da blokira i parira udarce, baca ga kao Kapetan Amerika, ali i da se na njemu spušta niz brda i rampe kao na improvizovanom sankanju. Svet igre očigledno je građen oko ove mehanike, jer se lako uočavaju padine, klizave površine i specijalni ubrzivači koji su smešteni tako da nagrađuju eksperimentisanje i održavaju osećaj brzine.
Problem nastaje kada se tempo igre uspori. U momentima koji traže preciznu akrobatiku ili sporiji pristup, kontrole postaju nesigurne, a skakanje i kretanje bez štita deluju “lagano” i neodređeno, nalik slabijim momentima Sonic serijala. Platforming ume da bude frustrirajući, a borba, iako začinjena kombo sistemom i specijalnim potezima koji podsećaju na Devil May Cry, često se svodi na besomučno pritiskanje tastera. Postoje pokušaji unikatnosti, poput protivnika sa oklopom koje treba razbiti kroz QTE sekvence, ali nedovoljno raznovrsnosti i manjak finesa ostavljaju gorak utisak.
Vizuelno, Clesseia je prava poslastica. Svet je živopisan, pun boja i šarma, sa likovima koji deluju kao spoj stripovske karikature i bajkovitog stila. Inspiracija Breath of the Wild estetikom je očigledna, ali igra uspeva da zadrži sopstveni identitet. Nažalost, tehnički problemi poput pada frejmova i drugih tehničkih problemčića, kada se saberu, znaju da naruše uživanje. Zvuk, međutim, drži visoki standard, od udaraca štita koji zvuče uverljivo, preko urnebesnih mumljavih dijaloga nalik Kennyju iz South Parka, pa do orkestarske muzike koja prati istraživanje sveta. Sve to stvara toplu i duhovitu atmosferu zbog koje se igri teško naljutiti i kada ne isporuči najbolje mehaničke trenutke.
The Knightling je šarmantna, vedra i idejama bogata igra koja ipak pati od nedovršene realizacije. Sjajne zamisli oko štita i kretanja često potkopavaju problemi s kontrolama, borbom i tehničkim izvođenjem. Ipak, priča o mladom vitezu, humor i topla prezentacija čine da ovo bude iskustvo vredno pažnje, naročito za mlađe igrače ili one koji traže vedru alternativu u pretrpanom žanru akcionih ostvarenja smeštenim u otvoreni svet. Ako Twirlbound nastavi da razvija ovu formulu, naredni nastavak mogao bi prerasti iz simpatičnog eksperimenta u pravo remek-delo.
Igru nam je poslao Saber Interactive ali to nije uticalo na konačnu ocenu u skladu sa našom politikom o objektivnosti.