Nakon višegodišnjeg čekanja od prvog predstavljanja još 2020. godine, Pragmata konačno stiže kao potpuno iz radionice Capcoma, studija koji je poslednjih godina navikao igrače na “sigurice” kroz serijale poput Resident Evil i Devil May Cry. Upravo zato je ovaj projekat zanimljiv, jer on nema prethodnika, nema oslanjanja na postojeći univerzum, već umesto toga ovo ostvarenje pokušava da izgradi sopstveni identitet. Smešten u futuristički ambijent lunarne baze, Pragmata koketira sa idejama koje podsećaju na igre poput Dead Space, Vanquish ili čak Binary Domain, ali vrlo brzo pokazuje da igra po sopstvenim pravilima.
Radnja prati Hjua, inženjera poslatog na Mesec kako bi istražio zašto je komunikacija sa bazom „The Cradle“ prekinuta. Ono što zatiče nije kvar, već potpuni nestanak ljudstva i robote koji su se okrenuli protiv svojih kreatora. Njegov opstanak postaje moguć tek nakon susreta sa Dianom, androidom u obliku devojčice koja poseduje sposobnost hakovanja. Njih dvoje ubrzo formiraju odnos koji prerasta u emotivnu priču nalik dinamici roditelja i deteta, što postaje srž narativa. Iako sama priča ne ulazi duboko u širi svet i ponekad deluje pojednostavljeno, fokus na njihov odnos daje joj potrebnu težinu i toplinu.
Međutim, prava snaga Pragmate leži u gejmpleju, koji je bez preterivanja jedan od najunikatnijih u modernim AAA igrama. Borba funkcioniše kao simultani proces dve radnje: dok Hju nišani, puca i izbegava napade, Diana u realnom vremenu hakovanjem razotkriva slabosti neprijatelja. Ovaj sistem se odvija kroz mini-igru nalik puzzleu, gde igrač mora da pronađe put kroz mrežu čvorova kako bi deaktivirao oklop robota. Ključni trik je u tome što se sve dešava istovremeno, pa ovde nema pauze i nema predaha. Rezultat je intenzivan, gotovo ritmički tok borbe koji u početku deluje haotično, ali se ubrzo pretvara u izuzetno zadovoljavajuću rutinu.
Kako igra napreduje, sistem se dodatno produbljuje kroz razne „node“ dodatke koji menjaju način hakovanja: od kontrole više neprijatelja odjednom, preko okretanja robota jednih protiv drugih, pa do pojačavanja štete. Kada se tome dodaju različita oružja i taktičke opcije, borba dobija sloj strategije koji podseća na kombinaciju arkadnog šutera i taktičke slagalice. Upravo ta stalna evolucija mehanika sprečava monotoniju i drži igrača konstantno angažovanim.
Istraživanje takođe igra važnu ulogu. Baza je podeljena na međusobno povezane zone sa mogućnošću povratka u centralni hub, gde se unapređuju sposobnosti i produbljuje odnos sa Dianom kroz male, ali šarmantne interakcije. Ipak, povratak u prethodne oblasti može biti zamoran zbog ponovnog pojavljivanja neprijatelja, što ponekad usporava tempo.
Vizuelno, Pragmata je impresivan naslov. Kontrast sterilnih, belih hodnika baze i beskrajnog svemirskog vakuuma daje snažan osećaj izolacije. Igra dodatno briljira kroz kreativnu upotrebu „lunarnog filamenta“, tehnologije koja omogućava kreiranje potpuno različitih okruženja, i to od futurističkih replika gradova do gotovo organskih pejzaža. Ova raznovrsnost daje igri vizuelnu svežinu, iako dizajn neprijatelja povremeno deluje jednolično.
Zvučni dizajn je kvalitetan, ali ne i posebno upečatljiv. Muzika uspešno gradi atmosferu, naročito tokom borbi, dok glasovna gluma daje dodatnu dubinu likovima, posebno Diani čija radoznalost i emocije često nose scene. Ipak, soundtrack retko ostaje u sećanju nakon igranja.
Kada se sve sumira, da li vredi posvetiti pažnju ovoj igri? Pragmata je hrabar i osvežavajući projekat koji pokazuje da veliki studiji i dalje mogu rizikovati sa novim idejama. Iako nije bez mana, pre svega u narativnoj dubini i povremenim dizajnerskim odlukama, njegova inovativna borba i emotivno jezgro čine ga iskustvom koje se izdvaja. U eri nastavaka i remakeova, Pragmata deluje kao podsetnik da originalnost i dalje ima svoje mesto.
Igru nam je poslao Capcom ali to nije uticalo na konačnu ocenu u skladu sa našom politikom o objektivnosti.