Call of Duty svake godine predstavlja novu grupu negativaca. Nekad su to nacisti, ponekad ruski nacionalisti ili zombiji, ali najopasnija pretnja je ona koja nema glad za mozgovima ili lako dostupno nuklearno naoružanje: to je stagnacija. I dok se razni Call of Duty razvojni timovi svom silinom trude da promene dovoljno elemenata usvojim igrama kako bi izbegli monotoniju, Call of Duty: Modern Warfare 3 potpuno je poklekao u ovoj borbi.
Kampanja najnovije COD igre to najbolje oslikava, jer dolazi sa još manje iznenađenja nego obično. Naslovi u serijalu obično prate predvidljiv, ali uglavnom efikasan obrazac kombinovanja različitih mehanika, tempa i zahtevnosti misija. Nasuprot tome, Modern Warfare III kao da zapostavlja atraktivnu atmosferu i raznolikost, ostavljajući za sobom predvidljiv niz misija i neravnomeran tempo.
U želji da igra bude što dinamičnija, autori su se “zaneli” i projurili kroz kreiranje intrigantne priče. Toliko da su u tek par momenata objasnili kako je antagonist Call of Duty: Modern Warfare II sada živ i zašto se sada nalaze među saveznicima. U nekim momentima priča postaje čak i nejasna, a u drugim odgovori se nalaze u kratkim video sekvencama koje se prikazuju pokretanjem multiplejer moda. Važni detalji poput toga su samo još jedne žrtve zbrzavanja.
Veliki deo kampanje gazi ono po čemu je COD serijal ostao prepoznatljiv, i često su rezultati ispod svih očekivanja, a onda kada su i autori pokušali da uvedu nešto novo to je na kraju ispalo traljavo. Takav su primer misije koje se odigravaju na širem bojnom polju, koje žele da izbace COD serijal iz tzv. “corridor” pucačina. Kao rezultat su mape koje su praznjikave i ne daju dovoljno motiva da se istražuju, jer nagrade u vidu novog naoružanja i istraživanja nisu ništa spektakularno i što je najgore od svega ne prenose se na naredne misije.
Ciljevi se mogu rešiti na različite načine, ali se svode na dva izbora: šunjanje ili “Rambo”. To bi možda i bilo u redu da je mehanika unapređena u odnosu na sve ono što smo imali prilike da vidimo milion puta do sad. U kombinaciji sa svim već pomenutim, ostaje utisak da je jedan prolazak kroz kampanju (oko tri sata) i više nego dovoljan.
Call of Duty Modern Warfare 3 multiplayer modovi jasno dokazuju superiornost serijala uz nenadmašno izvođenje, kao i impresivan dizajn zvuka, ali ni nisu izuzeti od malaksalosti koja pogađa celokupnu igru. Zanimljivo je da je autorski tim odlučio da unapredi animacije i ubrza kretanje, ali je takođe podigao Time-to-kill (vreme potrebno za eleminaciju protivnika), što kao rezultat donosi uzbudljivije okršaje. Ipak, sistem otključavanja je identično zamoran proces, što sigurno neće prijati dugogodišnjim igračima. Umesto osećaja da se gustira nova igra, ovde je izraženiji sentiment da se radi o pukom “resetu”.
Zombies režim, kao jedan od najomiljenijih u COD serijalu, ovog puta prati “extraction” formulu koja što je odluka koja se teško može opravdati, jer nikako ne stoji ovom serijalu. Ukratko, više deluje kao da Activision vidi Warzone kao svog džokera i pokušava da ga promoviše na sve moguće načine. Više nam se dopadalo kada je sve bilo u zasebnom okviru, a umesto toga ove godine imamo još jedno naporno iskustvo.
Kada se podvuče crta, deluje kao da je svaka Call of Duty Modern Warfare 3 celina znatno lošija u odnosu na prethodne pokušaje: od pojednostavljene kampanje, do multiplayer režima koji nema ama baš ništa novo da ponudi. Ovogodišnji COD nam sada više deluje kao novo EA Sports izdanje, koje dolazi tek sa ponekim sitnijim novinama nadajući se tome da će igrači bti spremni da to plate po punoj ceni. Najtužnija je ipak informacija da je Modern Warfare 3 jubilarno izdanje, koje bi trebalo da obeleži dvadesetogodišnjicu serijala.
Igru nam je poslao Activision ali to nije uticalo na konačnu ocenu u skladu sa našom politikom o objektivnosti.