Francuski studio DON’T NOD, poznat po narativnim naslovima poput Life is Strange, ovoga puta napušta poznato okruženje i upušta se u linearniju, ali ambiciozniju naučno-fantastičnu avanturu. Aphelion predstavlja pokušaj da se njihov prepoznatljiv emotivni pristup spoji sa istraživanjem nepoznatog sveta, u duhu igara kao što su Uncharted 4: A Thief’s End ili Alien: Isolation, ali bez njihovog naglašenog fokusa na akciju i tenziju.
Radnja je smeštena u budućnost u kojoj je Zemlja postala nepodobna za život, pa čovečanstvo polaže poslednju nadu u planetu Persefonu. Dvoje astronauta, Ariane i Thomas, doživljavaju nesreću pri sletanju i bivaju razdvojeni, prisiljeni da prežive u surovim uslovima i pronađu jedno drugo, dok istovremeno otkrivaju tajne planete koja možda krije više nego što su očekivali. Njihov odnos, nagovešten kao emotivno snažan, pokušava da bude srž priče, ali često ostaje nedovoljno razrađen.
Gejmplej se deli između dva protagonista, što donosi određenu raznovrsnost, ali ne i dubinu. Ariane je zadužena za fizički zahtevnije segmente, kao što je penjanje, korišćenje grappling hook-a i šunjanje kroz opasne zone, dok Thomas nudi sporiji, istraživački pristup sa blagim puzzle elementima i upravljanjem ograničenim resursima poput kiseonika. Na papiru, ova podela deluje kao odlična ideja, ali u praksi se često svodi na repetitivne sekvence koje ne evoluiraju značajno tokom igre. Posebno Ariane-ine deonice umeju da zamore, jer kontrole nisu uvek precizne, a platforming ponekad deluje nepouzdano.
Igra je izrazito linearna i vodi igrača kroz pažljivo režirane sekvence, gotovo bez prostora za istraživanje ili donošenje odluka. Nedostatak alternativnih puteva, sporednih aktivnosti i narativnih izbora, na koje smo navikli od ovog studija, dodatno naglašava osećaj da je ovo više interaktivna priča nego klasična igra. Stealth segmenti, iako atmosferični, retko uspevaju da stvore pravu tenziju, jer neprijatelji nisu dovoljno opasni niti nepredvidivi.
Sa druge strane, prezentacija je bez sumnje najjači adut igre. Persefona je vizuelno impresivna, sa ledenim pejzažima, pukotinama i neobičnim formacijama koje deluju istovremeno prelepo i neprijateljski. Osećaj izolacije i hladnoće uspešno se prenosi na igrača, a svet deluje pažljivo osmišljen i uverljiv. Ipak, tehnički problemi poput neprirodnih animacija i povremenog „lebdenja“ likova kvare imerziju.
Zvučni dizajn dodatno pojačava atmosferu, sa kompozicijama koje variraju od melanholične do napete, ali retko prelazi u nešto optimistično. Glasovna gluma je na visokom nivou i uspeva da iznese emotivnu težinu priče, iako dijalozi ponekad deluju prenaglašeno i suviše eksplicitno objašnjavaju ono što bi igrač mogao sam da zaključi.
Na kraju, Aphelion ostavlja utisak igre koja je imala potencijal za mnogo više, ali je odlučila da igra na sigurno. Njena priča je dovoljno zanimljiva da drži pažnju, a svet dovoljno lep da ga vredi videti, ali nedostatak hrabrosti u dizajnu i dubini sprečava je da postane zaista nezaboravno iskustvo.
Hvala DON’T NOD na ustupljenoj igri; Ovo nije uticalo na konačnu ocenu u skladu sa našom politikom o objektivnosti.