Krajem devedesetih, u vreme kada je 3D još uvek bio divlji zapad video-igara, Fighting Force se pojavio kao ambiciozan pokušaj da se klasični beat ’em up preseli iz dvodimenzionalnih arkada u poligonalne ulice. Igra je nastala u studiju Core Design, tada već poznatom po Tomb Raideru, a prvobitno je čak bila zamišljena kao nastavak Streets of Ragea pre nego što je objavljena kao samostalni naslov. Fighting Force Collection, u izdanju Limited Run Gamesa, obuhvata original iz 1997. i njegovu nastavak iz 1999. godine u jedan paket, namenjen pre svega nostalgičarima i radoznalim igračima koji žele da vide kako su izgledali rani dani 3D akcije. Po tonu i ideji, prvi deo lako se može uporediti sa igrama poput Final Fight ili Streets of Rage, dok drugi pokušava da uhvati korak sa tada popularnim špijunskim akcijama u stilu Metal Gear Solida ili Syphon Filtera.
Premisa originalnog Fighting Forcea je jednostavna i gotovo karikaturalna: četiri igriva lika, svaki sa svojim fizičkim predispozicijama, kreću u obračun sa zlikovcem Dr. Dexom Zengom koji, naravno, želi da uništi svet. Igrač se probija kroz urbane lokacije pune neprijatelja, koristeći kombinaciju udaraca, skokova, specijalnih poteza i svega što se može pokupiti sa zemlje, od metalnih šipki do vatrenog oružja. Sloboda kretanja u 3D prostoru i interaktivni elementi okruženja bili su veliki adut u svoje vreme, ali danas se oseća repetitivnost i manjak dubljih mehanika koje bi osvežile iskustvo na duže staze. Ipak, lokalni kooperativni mod i dalje predstavlja najzabavniji način igranja, jer haotična tuča dobija novu dimenziju kada se deli sa prijateljem.
Fighting Force 2 menja pravac gotovo drastično. Ostaje samo Hawk Manson, dok se fokus sa čiste ulične tuče pomera ka špijunskoj akciji sa većim nivoima, karticama za pristup, jednostavnim zagonetkama i znatno većim naglaskom na vatreno oružje. Kontrole su rigidnije, kretanje ima “tenkasti” osećaj, a dizajn nivoa često se svodi na niz zatvorenih prostorija koje treba očistiti da bi se nastavilo dalje. Iako poseduje više sistema i ideja od prethodnika, nastavak retko uspeva da ih spoji u koherentno i uzbudljivo iskustvo, pa deluje kao igra koja nikada nije bila sigurna šta tačno želi da bude.
Na nivou prezentacije, kolekcija je krajnje skromna. Meniji su minimalistički, a dodatni sadržaj svodi se na galeriju konceptualne umetnosti bez ikakvog konteksta ili objašnjenja. Tehnički, igre su praktično iste kao originali, uz stabilniji framerate i nekoliko filtera koji emuliraju CRT televizore. Poligonalni modeli, oštre ivice i isprane teksture jasno odaju godine, naročito u prvom delu, dok Fighting Force 2 pokazuje blagi napredak u detaljima i osvetljenju, ali ne dovoljno da se oseća savremenije.
Zvuk prati isti princip vernosti originalu. Muzika je tipično devedeseta, sa urbanim ritmovima koji solidno prate akciju, ali bez numera koje ostaju u sećanju. Zvučni efekti su funkcionalni i nose onaj prepoznatljivi “32-bitni” šmek, dok vibracija kontrolera, iznenađujuće, deluje prilično dobro implementirano za igre iz tog perioda.
Za Fighting Force Collection možemo samo reći da je više muzejski eksponat nego moderno osmišljena kolekcija. Prvi deo i dalje ima šarma i može da pruži nekoliko sati čiste, jednostavne zabave, naročito u društvu, dok je drugi zanimljiv uglavnom kao kuriozitet i primer kako nastavak može da promaši sopstveni identitet. Bez ozbiljnijih tehničkih unapređenja ili bogatijeg dodatnog sadržaja, ovo izdanje se pre svega preporučuje veteranima i ljubiteljima istorije video-igara, dok će mlađim igračima njegove mane verovatno biti teže za oproštaj.
Igru nam je poslao Limited Run Games ali to nije uticalo na konačnu ocenu u skladu sa našom politikom o objektivnosti.