I Hate This Place je naslov zasnovan na istoimenom strip serijalu autora Kylea Starksa i Artyoma Topilina, što je važno imati na umu jer igra već u startu pretpostavlja da je svet u koji ulazite „nešto što već postoji“. Razvoj potpisuje studio Rock Square Thunder, koji je pokušao da mračni, pulp horor strip prevede u izometrijsku survival-horor igru sa dozom ironije i misterije. Po tonu i strukturi, I Hate This Place se može uporediti sa igrama poput Darkwooda, starijih Fallout naslova, pa čak i sa lakšim survival varijantama Resident Evila, ali sve to filtrirano kroz stripsku estetiku i otvoreniju strukturu.
Radnja prati Elenu, devojku koja živi na izolovanom imanju usred divljine, mestu za koje svi znaju da „nije kako treba“, naročito kada padne mrak. Nakon nepromišljenog rituala koji izvodi sa najboljom drugaricom Lou, Lou nestaje bez traga, a Elena se budi u svetu koji otkriva svoje pravo, izopačeno lice. Kult rogatog boga, mutirane životinje, napušteni bunkeri i duhovi prošlosti postaju svakodnevica, dok potraga za prijateljicom prerasta u razotkrivanje porodičnih tajni i porekla zla koje prožima čitav kraj.
Igranje se zasniva na istraživanju relativno malog, ali dubokog otvorenog prostora, sa velikim naglaskom na podzemne lokacije koje kriju najzanimljivije delove igre. Stealth ima važnu ulogu jer mnogi neprijatelji slabije vide, ali izuzetno dobro čuju, pa svaki pogrešan korak preko stakla ili gnjecavih organskih izraslina može biti koban. Iako je moguće sukobiti se direktno, igra jasno stavlja do znanja da pametno izbegavanje opasnosti često ima više smisla od jurišanja.
Crafting i upravljanje resursima su centralni deo iskustva. Na sigurnoj farmi, jedinom mestu koje zaista deluje kao utočište, Elena može graditi radne stolove, proizvoditi vodu, drvo, lekove, municiju i unapređivati oružje. Glad, san i zdravlje zahtevaju konstantnu pažnju, ali survival elementi nikada ne postaju previše naporni. Igra balansira tako da budete stalno blago pod pritiskom, ali retko frustrirani. Borba nudi raznovrsno oružje, od hladnog i vatrenog do improvizovanih eksploziva, mada je mehanika prilično jednostavna, naročito u borbi prsa u prsa gde nema izbegavanja ni blokiranja, već se sve svodi na razmenu udaraca.
Poseban identitet igre dolazi do izražaja u nadrealnim sekvencama sa duhovima, gde se Elena premešta u paralelni, nehmaterijalni svet. Ove deonice više liče na detektivsku slagalicu nego na klasičan horor, zahtevajući povezivanje tragova i korišćenje posebne lampe kako bi se preživelo. One doprinose atmosferi i razbijaju rutinu, iako ponekad deluju kao da su mogle biti još dublje razrađene.
Vizuelno, I Hate This Place se izdvaja stilizovanom izometrijskom grafikom inspirisanom stripom. Debele linije, kontrastne boje i onomatopeje koje se pojavljuju na ekranu kada nešto škripi, puca ili krcka, daju igri snažan identitet. Tehnički gledano, stil je nenaporan za hardver, ali optimizacija ume da bude neujednačena, naročito na PC-ju, sa povremenim padovima performansi i problemima sa interfejsom na širim rezolucijama. Zvučni dizajn je funkcionalan, ali ne i upečatljiv. Muzika uglavnom ostaje u pozadini, diskretno pojačavajući napetost u ključnim trenucima, dok zvukovi okruženja igraju važniju ulogu u samom gameplayu.
I Hate This Place je igra koja balansira između „mrzim ovo mesto“ i „ipak mi je drago što sam ovde“. Nudi zanimljiv svet, solidnu atmosferu i dovoljno raznovrsne mehanike da zadrži pažnju tokom osam do deset sati igranja. Nedostaje joj malo više narativne jasnoće za nove igrače i dublje razrađeni sistemi borbe i gradnje, ali kao kompaktan survival-horor sa snažnim stilom, ostavlja pozitivan utisak. Najviše će je ceniti igrači koji vole atmosferične igre, sporiji tempo i neobične horor svetove, a možda ih, baš kao i samu igru, navede da zavole i strip iz kog je potekla.
Igru nam je poslao Broken Mirror Games ali to nije uticalo na konačnu ocenu u skladu sa našom politikom o objektivnosti.