Surgent Studios je privukao pažnju publike svojim prvim naslovom Tales of Kenzera: ZAU, metroidvanijom inspirisanom afričkom mitologijom koja je nosila emotivni pečat ličnog gubitka osnivača studija Abubakara Salima. Nakon tog emotivnog i šarenolikog putovanja, malo ko je očekivao da će sledeći projekat ovog tima biti mračan psihološki horor u prvom licu. Upravo to je Dead Take, igra koja zamenjuje mitske pejzaže klaustrofobičnim hodnicima i zamenjuje bajkovitu introspektivu surovim komentarom na svet moći i manipulacije u industriji filma. Poređenja se lako povlače sa naslovima kao što su Gone Home, Layers of Fear, SOMA ili Immortality, ali Dead Take pronalazi sopstveni identitet kroz kombinaciju „escape room“ strukture i FMV segmenta koje oslanja na snažne glumačke izvedbe.
Radnja prati glumca Čejsa Lourija, u interpretaciji Neila Nuborna, koji pokušava da pronađe prijatelja i kolegu Vinija Monroa (Ben Star) nakon misterioznog nestanka. Njih dvojica su konkurisali za glavnu ulogu u filmu enigmatičnog producenta i reditelja Djuk Kejna, a potraga vodi Čejsa u Kejnovu ogromnu vilu, mesto u kojem luksuz i tišina zajedno stvaraju nelagodnu atmosferu. Iako glavni junak ne izgovara ni reč tokom istraživanja, njegova motivacija i pitanja prenose se na igrača, koji je primoran da rekonstruiše istinu iz tragova i snimaka koje pronalazi.
Sam gejmplej zasniva se na istraživanju prostorija vile, rešavanju zagonetki i pronalaženju USB memorija koje sadrže video materijale. Ključni mehanizam igre je mogućnost spajanja snimaka pomoću veštačke inteligencije kako bi se otkrili novi detalji i otvorila vrata ka daljem napredovanju. Proces podseća na montažu filmskog materijala, što ujedno služi i kao metafora za način na koji se u industriji stvaraju narativi, često iskrivljeni i manipulisani. Iako zagonetke uglavnom balansiraju između logičnog i previše jednostavnog, njihova kombinacija sa prikupljenim snimcima uspeva da održi dinamiku i napetost.
Atmosfera vile nosi ključnu ulogu u doživljaju igre. Prazne hodnike ispunjava osećaj nelagodnog iščekivanja, dok se iza zatvorenih vrata kriju mehanizmi i tajne sobe koje podsećaju na najbolje trenutke iz klasičnih survival horora. Vizuelno, igra uspeva da prenese raskoš i hladnoću okruženja kroz sumornu rasvetu i minimalističke detalje. Iako ne nudi širok spektar okruženja, ograničeni ambijent radi u korist klaustrofobične tenzije.
Zvuk i muzika čine još jednu od jačih strana naslova Dead Take. Dizajn zvuka je pažljivo osmišljen, sa tihim trenucima u kojima i sopstveni koraci deluju preteće, do naglih i agresivnih zvučnih udara koji pojačavaju osećaj straha. Korišćenje slušalica dodatno naglašava iskustvo, jer svaki šum izvan vidnog polja izaziva nelagodu. Ipak, povremeno preterano oslanjanje na „jump scare“ efekte narušava inače suptilno izgrađenu atmosferu.
Najveći adut igre svakako su nastupi glumaca. Neil Nuborn i Ben Star prednjače u ulogama koje balansiraju između intime i očaja, dok FMV sekvence dodatno naglašavaju stvarnost i težinu njihovih nastupa. Gostovanja poznatih imena poput Metjua Mersera, Laure Bejli i Sema Lejka doprinose uverenju da igra prenosi lična iskustva ljudi koji su prošli kroz mašineriju industrije zabave. Upravo u tim trenucima Dead Take prevazilazi okvire horora i pretvara se u oštru kritiku sveta u kojem su ambicija i moć često praćeni manipulacijom i zlopotrebom.
Dead Take je kratko, intenzivno iskustvo koje traje svega četiri do pet sati, ali u tom vremenu uspeva da ostavi snažan utisak. Nedostatak dubljeg razrađivanja pojedinih tema i ograničena složenost zagonetki mogu delovati kao slabosti, ali ih nadoknađuju atmosfera, zvuk i izvanredne glumačke izvedbe. Surgent Studios pokazuje da je spreman da eksperimentiše i menja žanrove, a Dead Take ostaje kao dokaz njihove sposobnosti da spoje ličnu priču sa univerzalnom kritikom sistema. Rezultat je horor koji više plaši svojom iskrenošću nego nadnaravnim elementima.
Igru nam je poslao Pocketpair Publishing ali to nije uticalo na konačnu ocenu u skladu sa našom politikom o objektivnosti.