Nismo sigurni da li je Death Stranding pre svog izlaska privlačio više pažnje zato što je to novi naslov Hidea Kodžime (Hideo Kojima) ili zato što na osnovu trejlera niko nije mogao da utvrdi o čemu se uopšte radi u ovom naslovu. Kada je konačno otkriveno da je glavni zadatak u igri nošenje kutija, u igračkoj javnosti izbio je do sad nezapamćen sukob. Na jednu stranu su stali oni koji smatraju da je ovo ostvarenje najveće đubre koje postoji (ocenjujući je mnogo niže nego recimo Metal Gear Survive), dok su na drugoj gejmeri koji misle da je ovo remek-delo, najbolje do sad japanskog autora – realnost je ipak negde na sredini.
Death Stranding uvlači igrače od prve sekunde svojom originalnom pričom koja predstavlja svet nakon neobjašnjenog apokaliptičnog događaja. Razrušene Sjedinjne Američke Države sada su svedene na nekoliko utvređenih gradova, za koje najveću opasnost predstavljaju „BT” (Beached Things) duhovi, nasukani između našeg i zagrobnog života. Šačica preživelih pokušava da pronađe način kako da eleminiše neobjašnjivu pojavu koja je rizik za celokupan ljudski rod, a u tome treba da pomogne Sem Porter čiji je zadatak da poveže gradove i pronađe rešenje misterije.
Intrigantna priča je savršeno predstavljena uz pomoć jedne od najjačih glumačkih ekipa viđenih u igrama do sad, ali na Kodžima svojesven način dobar deo detalja nije potpuno jasan jer je skriven u dokumentima koje Sam dobija usput i zahteva udubljivanje u materiju, dok neki od odgovora neće biti dati ni nakon završne špice.
Radnja je spora, ali je to najviše zbog izvođenja koje nameće takav utisak. Kao Porter, igrači će morati da nose pakete od jedne tačke do druge, često tegleći nezgrapnu gomilu paketa, pa će najveći izazov biti organizacija tereta i balansiranje prilikom savladavanja neravnog terena. Najbrže rute ovde često nisu najjednostavnije, a nakon što jednom isprobate DS, sigurni smo da više nikad nećete gledati na mape u igrama na isti način.
Put će često iziskivati upotrebu pomagala kojih Sem ima podosta u arsenalu, a igra redovno osvežava izvođenje, ali i uvodi sve teže i teže izazove. Čak i uz sve to, pojedine misije će zahtevati i više od 30-40 minuta šetnje po mapi, zbog čega se zadaci pretvaraju u mukotrpan posao koji baš kao i svaki pravi posao ume da dosadi nakon određenog broja ponavljanja. Ukoliko uništite teret, misija će se restartovati što će vas dobrano zaboleti. Na momente igra je znala da bude toliko dosadna i naporna (jer ima samo jedan tip misija) da smo dobijali želju da je ugasimo i pređemo na nešto drugo što nam je bilo instalirano na konzoli. Sigurno ćete nas pogledati čudno ako DS uporedimo sa Truck Simulatorom, ali u ovom segmentu igre teško je primetiti konceptualne razlike.
BT i MULE fanatici su tu da bi se potisnulo ovakvo poređenje, ali su okršaji sa njima razočaravajući. I jedni i drugi u početku na fenomenalan način razvijaju tenziju i lede krv u venama, jer se pojavljuju niotkuda, a glavni junak nema sredstvo za odbranu. Onog momenta kada igra otkrije da se od BT-a može pobeći jednostavnim šunjanjem, a da se MULE mogu pretući običnim paketom gubi se svaki osećaj uzbuđenja. Čak i borbe sa glavnim neprijateljima (da ih nazovemo tako) su iznenađujuće lake, iako na trenutak podsećaju na najbolje momente Metal Gear serijala.
Kodžima je kroz igru želeo da napravi sredstvo koje će ujediniti gejmere i koje potencira zajedništo (iako je DS na kraju podelio igračku javnost), i to kroz multiplejer sistem putem kojeg igrači mogu da dele građevine, resurse i ajteme. Igrač može da koristi npr. merdevine koje je neko drugi ostavio ili da im postavi svoju poruku. Ceo sistem podseća na ono što radi Souls serijal, koji je po našem mišljenju bio efektniji u tome, jer su one u solo režimu okrutno teške, a igrači tu mogu direktno da pomažu jedni drugima.
Deo igre kojem se ne može zameriti ništa je grafička prezentacija koja je začinjena prelepim predelima, kao i savršenom animacijom likova. Lica glavnih junaka izgledaju neverovatno, a njihove grimase dovoljne da nas ubede u reči koje izgovaraju. Ključne momente (obično dolazak na nove lokacije) prate muzičke numere koje podižu atmosferu, kada Death Stranding postaje najupečatljiviji. Ovakvi trenuci razvijaju želju da se putovanje nastavi dalje, samo kako bi se videlo šta igra još nudi.
To je i glavni zadatak vrhunskih igara koje bi trebalo da preokupiraju našu pažnju i teraju nas da nastavite dalje, zaboravljajući na vreme. One ne bi trebalo da teraju igrače da se žale što moraju da uradite neke stvari, što nažalost nije slučaj u Death Stranding. Neko bi opravdao autore rečima da je njihov cilj namerno bio da dosade igračima, da namerno usporavaju tempo do iznemoglosti kako bi napravili veću poentu, ali je teško pomiriti se sa tim jer više deluje kao loš game dizajn. Uz sve nedostatke, Death Stranding jeste jedan neponovljiv naslov koji morate da isprobate, iako on definitivno nije baš za sve.