2K Sports i Visual Concepts godinama nam serviraju ne samo najbolju košarkašku simulaciju već i najbolju sportsku igru svake godine. Ipak, nakon izdanja koje je bilo najkontroverznije u istoriji, NBA 2K19 ima zadatak da povrati poljuljano poverenje publike.
Ako je NBA 2K18 važio za eksperimentalno izdanje, ovaj nastavak je tu da zakrpi njegove najveće propuste. Dobar primer je My Career, kao definitivno najinteresantniji mod. Prošle godine stvari nisu funkcionisale najbolje. Neighborhood koji je trebalo da postane open world hub samo je bezveze usporavao gejmplej i bio užasno bagovit, a priča je bila najgora do sad. Stvari su ovog puta dosta drugačije, na sreću pozitivno drugačije.
Priča nas ovog puta šalje na drugi kraj sveta, pravo u Kinu! Naš junak je nadobudno rano napustio koledž verujući da će biti draftovan u neki NBA tim, ali kako se to nije desilo, on odlazi u najmnogoljudniju zemlju sveta da bi se tamo dokazao. Ova ideja deluje sveže, pogotovo kad vidite koliko truda je uloženo u dočaravanje atmosfere kineske lige. Ne samo da su licencirani timovi već čak i komentar na mandarinskom! Radnja je dovoljna dobra i smislu toga da shvatimo koliko je zapravo teško ući u NBA i kao poslednji pik, jer se za svaku poziciju bore na hiljade igrača. Oni koji u tome ne uspeju često završe igrajući u košarkaški nerazvijenim zemljama, bez mnoge šanse da ostvare svoj san. Zato, ovde imate motiv da uradite ono što se smatra skoro nemogućim. Iako verujemo da priču ne treba podceniti, sad prvi put imamo mogućnost da preskačemo međuanimacije, a imate i opciju da odmah birate NBA klub u kome ćete početi karijeru. Faktor realističnosti odnosi se i na samo kreiranje igrača, jer sad tačno znate gde su njegovi limiti na osnovu visine, težine, raspona ruku i pozicije na kojoj igra. Ni ranije baš nismo mogli da kreiramo centra visokog 220 cm koji je brz kao munja, ali sad makar znamo gde su postavljene granice. Neighborhood funkcioniše mnogo bolje, pre svega jer je navigacija logičnija. Umesto da trčkarate ulicama, sad su sve glavne lokacije na jednom mestu. Interesantne su i nove igre, od košarke sa trambolinama koje vam dozvoljavaju zakucavanja nalik na ona iz NBA Jama, pa do onoga što mi zovemo “Između dve vatre”, što je lepo iznenađenje.
Naravno, najvažnija stvar i ove godine je učinak na terenu koji vam donosi najviše poena neophodnih za apgrejd. Svaki potez na parketu se ocenjuje, mada nam se ne dopada što se neke stvari ne nagrađaju u dovoljnoj meri, recimo kad odlično zatvarate svog rivala koji zbog toga ni ne dobije loptu u fazi napada. Često nam se i dalje čini da je najbolje gledati svoja posla a ne učinak tima, i igrati na sigurno. To pogotovu važi na početku kad vam je rejting vrlo slabašan. Uveden je i jedan prilično arkadan element koji nosi naziv “Takeover” i privremeno vam pojačava atribute, ali isto tako može i da se izgubi uz par loših poteza. Nažalost, i pored određenih pozitivnih promena (šišanje je besplatno!), i dalje je problem što nikad nećete imati ni približno dovoljno novca (VC) da biste napredovali iole podnošljivim tempom. Količina grajndinga je i dalje zastrašujuća, tako da ste praktično primorani da izdvojite pravi novac, makar ako ne želite da potrošite trocifren broj sati pre nego što budete u stanju da se ravnopravno nosite u onlajn duelima. Čak i ako vas više interesuje solo mod, i tu će vas nervirati što sve ide toliko sporo. Sramota je koliko su mikrotransakcije stalno pred nosom, toliko da su postavljene i odmah ispod opcije za izlazak iz karijere. Novac je očigledno i dalje važniji izdavaču od gunđanja igrača koji i dalje nemaju bolju alternativu. My League je ostao gotovo nepromenjen pa i dalje predstavlja vrlo robusno iskustvo, dok u MyGM vodite generalnog menadžera jednog tima, baveći se svime osim akcijom na terenu. I ovde ponovo postoji priča, ali nju pratite isključivo kroz linije teksta. Ovo je zanimljivo iskustvo, ali nije nam bilo lako da pronađemo puno noviteta u odnosu na prošlo izdanje.
Priču o modovima završavamo sa MyTeam koji je naravno varijacija na Ultimate Team iz EA Sportsovih serijala. Koncept sakupljanja kartica i pravljena timova je i dalje zanimljiv, ali naš entuzijazam i dalje brzo ubija Pay to win sistem. Zaista nismo sigurni da na MyTeam treba da gubite vreme.
Sama pomisao na onlajn u NBA 2K serijalu uvek budi sećanja na do zla boga nestabilne servere, a ni ove godine stanje nije sjajno. Tradicija kaže da će sve biti bolje par meseci nakon starta prodaje igre, pa bismo se mi klonili toga u prvo vreme.
Kad je reč o gejmpleju, iz laičkog ugla nije lako primetiti promene. NBA 2K odavno važi za veoma kompleksnu simulaciju sa neverovatnim brojem poteza koji su vam na raspolaganju, ali i potrebom da u svakom momentu budete maksimalno skoncentrisani. Čak i na drugom nivou težine ispuštanje protivnika iz vida na sekund-dva znači da će on vrlo verovatno tad dobiti loptu i pogoditi koš, a podjednako je glupo stojati ispred njega i pritiskati taster za krađu lopte. Uz sve to, inercija je jaka tako da ne možete ni očekivati od svog igrača da reaguje u stotinki. Čini nam se ipak da se u tome preteruje, jer nekad ostajete zarobljeni u animaciji i možete samo da se nadate najboljem. Ne kažemo da je NBA Live 19 realističniji u tom pristupu, ali definitivno je zabavniji. Sposobnost čitanja ponašanja protivnika je zato od ključne važnosti, uz već spomenuto strpljenje. Slajderi su i dalje tu, što nije loše kad znamo da su lopte zaista gube nerealistično lako a da AI šutira nerealno dobro, što će vas izluđivati. Sa druge strane, vaši saigrači se u odbrani ponašaju logičnije i sad se ređe dešava da se nagomilaju i ostave puno praznog prostora.
Još od prelaska na aktuelnu generaciju konzola, NBA 2K serijal forsira isti endžin koji svoje slabosti pokazuje godinama unazad. Na modele igrača i dalje je teško dati neku veću primedbu, ali mane se uviđaju kad izađete van terena, posebno u MyPlayer režimu. Ni na parketu stanje nije savršeno, jer druge sportske simulacije poput NBA Live 19 imaju daleko kvalitetnije osvetljenje i refleksije, uz realističnije boje. Sa druge strane, zvučna podloga je fenomenalna uz bezbroj komentatora, analitičara u studiju i reportera sa samog terena koji se rotiraju. Njihovi razgovori zapažanja deluju vrlo realistično i zabavno i još uvek su standard za sve sportske igre. Pad kvaliteta se oseća samo kad vodite neke od legendarnih timova, jer se tad gube mnogi elementi prezentacije. Ipak, prezahvalni smo 2K Sportsu što i ove godine možemo da vodimo Lejkerse iz 1997, šampionske sastave Bulsa i San Antonio Sparsa, Nikse sa Starksom i Ewingom ili “naš” Sakramento Kings sa Divcem i Stojakovićem. Sve je to daleko, daleko iznad onoga što nude druge sportske igre.
NBA 2K je bez obzira na mikrotransakcije, tehničke nedostatke i zastrašujuću kompleksnost i dalje sjajna sportska igra koja će vas okupirati do izlaska nove verzije. Ukoliko ste spremni da joj posvetite trocifreni broj sati i iskusite sve što ona nudi, onda je to definitivno vredna novčana investicija.
Autor: Vladimir Dolapčev
Igru nam je poslao 2K Sports, ali to nije uticalo na našu konačnu ocenu u skladu sa našom politikom o objektivnosti.