Sa Anoxia Station, malo poznati programer Jakov Butuzoff i izdavač Abylight Studios su uspeli da se pozicioniraju na međunarodnoj gejming sceni kao autori jedinstvene vizije pune klaustrofobične jeze, sumorne atmosfere i dizelpank depresije. Igra se jasno tematski i stilski oslanja se na igre poput Frostpunk, The Banished Vault i Barotrauma, kombinujući strategiju preživljavanja sa hororom u jezivoj, podzemnoj stvarnosti.
Radnja je smeštena u alternativnu 1988. godinu, gde je supervulkanska erupcija učinila površinu Zemlje nenaseljivom. Poslednja nada čovečanstva su “teranauti”, tj. očajničke ekspedicije koje silaze duboko pod zemlju u potrazi za sirovom naftom. Igrač preuzima komandu nad jednom takvom misijom, u pokušaju da se probije kroz šest slojeva podzemnog pakla, održavajući red, zalihe i zdrav razum svoje posade. Ovo nije rutina, jer teren je nepredvidiv, resursa je malo, a članovi posade mogu biti politički kompromitovani ili psihički nestabilni. Anoxia Station funkcioniše kao strateška igra, ali upravo ludilo, bilo vaše, bilo posade, definiše iskustvo.
U osnovi, igra je potezno orijentisana simulacija preživljavanja i menadžmenta. Kampanja se odvija kroz šest poglavlja, od kojih svako predstavlja sve teži izazov. Igrači će morati da kopaju, grade infrastrukturu, proizvode struju i kiseonik, bore se protiv mutiranih stvorenja i izbegavaju kolaps pre sledećeg zemljotresa. Ključ uspeha leži u pametnom planiranju poteza, korišćenju posebnih sposobnosti posade i štedljivoj upotrebi resursa poput goriva i električne energije.
Početne faze igre briljiraju. Kriva učenja je strma, ali fer. Svaka odluka nosi težinu, a osećaj tenzije je stalan. Tajmer za svaki potez tera vas da mislite brzo. Upravljanje resursima, posebno naftom, kiseonikom i strujom, često je pitanje života i smrti. Međutim, kako napredujete i dobijate pristup jačim građevinama i sposobnostima, izazov opada. Kasnija poglavlja postaju repetitivna, a neizvesnost bledi.
Igra pokazuje ambiciju, ali je implementacija neravnomernog kvaliteta. Neke strukture i sposobnosti su moćne i korisne, dok se druge mogu zanemariti, pogotovo na “normal” težini. Neprijatelji su vizuelno upečatljivi, ali ponašanje im je predvidljivo i ne donose ozbiljne pretnje. Sistemi poput morala posade i sabotaže postoje, ali su slabo razrađeni i nemaju pravi uticaj na ishod.
Tamo gde Anoxia Station briljira bez konkurencije jeste u prezentaciji. Vizuelni stil je groteskno lep i karakteriše ga industrijski dizajn u kombinaciji sa biomehaničkim hororom. Pločice podzemlja skrivaju pulsirajuća stvorenja koja iznenada iskaču uz jeziv krik. Sve odiše bolesnim bojama i nadrealnim oblicima, ostavljajući vas stalno na ivici.
Zvučni dizajn je možda i najjači aspekt igre. Svaki krik, metalni zvuk, ambijentalni šapat – sve pojačava osećaj nelagode. Nikada niste opušteni, ni tokom kretanja, ni borbe, pa čak ni u menijima. Muzika je minimalistička i gotovo neprimetna, što ostavlja prostor da ambijentalni zvukovi dominiraju i dodatno pojačaju psihološki pritisak.
Što se tiče narativa, igra namerno ostavlja stvari nejasnim. Kratke animacije i tekstualni segmenti daju nagoveštaje priče o korporativnoj pohlepi, ekološkom kolapsu i egzistencijalnoj jezi. Dijalog je minimalan, a članovi posade slabo okarakterisani. Iako ova tišina otvara prostor igraču da sam interpretira svet, nedostatak dublje priče i odnosa među likovima ostavlja osećaj praznine.
Zaključno, Anoxia Station je nesavršeno, ali fascinantno iskustvo. Njegova prva poglavlja, zvučna i vizuelna estetika i mračna atmosfera ga izdvajaju iz mase. Iako ga sputavaju mehaničke slabosti i pad intenziteta ka kraju, igra ipak nudi nešto sveže i vredno pažnje. Nije za one koji traže uglađenost i duboku priču, već za one koji žele napetost, jezivu atmosferu i trunku egzistencijalnog užasa u svojoj strategiji. Kao i sirova nafta za kojom tragate, igra je tamna, nečista, ali ako kopate dovoljno duboko, pronaći ćete vrednost.
Igru nam je poslao Abylight Studios ali to nije uticalo na konačnu ocenu u skladu sa našom politikom o objektivnosti.