Ukoliko volite FPS-ove onda smo sigurni da znate koliko je za njega značajan Wolfenstein serijal. Čak i kad bi zanemarili činjenicu da se radi o začetniku žanra pucačkih igara iz prvog lica, soft-reboot franšize iz 2014. godine doneo nam je samo odlične igre. Na iznenađenje mnogih umesto trećeg dela Bethesda je, iz krajnje neobičnih razloga, odlučila da nam predstavi eksperiment po imenu Wolfenstein Youngblood koji je možda poželeo da promeni previše stvari.
Radnja Youngblood-a je pomerena dvadeset godina nakon poslednje igre, u osamdesete godine i u još mračniju budućnost gde su Nacisti pokorili svet. Glavni junak serijala, B.J. Blazkowicz je nestao bez traga i glasa, a njegove ćerke bliznakinje preuzimaju potragu u svoje ruke. Jessica i Sophia na samom početku igre kreću u Pariz, nakon saznanja da bi B.J. mogao da bude baš u ovom gradu.
Scenario ovog naslova je napravljena tako da poveže The New Colossus i narednu Wolfenstein igru i nije sjajna jer je prepuna predvidljivih događaja, ali je dovoljno zanimljiva da može da se isprati. Ona ne može da dosadi i zbog toga što igra ne poseduje previše međuanimacija, ali o tome nešto kasnije. Najveći adut priče su glavne junakinje, komične štreberke koje su se juče uhvatile automatske puške, a sada prolaze kroz neverovatne situacije.
Ipak, sestre su itekako sposobne da nastave tamo gde su njihovi roditelji stali o čemu sveduči ludačka akcija već u prvom poglavlju ovog naslova, baš u maniru serijala. Ipak kada se malo zagazi u ovo ostvarenje shvata se da dodirne tačke sa prethodnicima malobrojne, jer Wolfenstein Youngblood sa sobom donosi brojne izmene u odnosu na ostale igre.
Prva u nizu koja može odmah da se primeti je činjenica da je najnoviji Wolfenstein zamišljen kao kooperativna pucačina za dve osobe. Igrači mogu da odluče da igraju sami, ali će im u tom slučaju biti dodeljen AI saborac što je jedva podnošljivo rešenje. Sestra koju vodi kompjuter često će odlaziti u nelogičnom smeru, koristiće powerup-ove na pogrešan način ili ih neće koristiti uopšte, a u par situacija nam se desilo i da je izbegavala da kompletira zajedničku akciju. Srećom pa u svakom momentu gejmeri mogu da pošalju poziv drugim igračima, bilo da se oni nalaze na listi prijatelja ili su rendomi.
Pored toga, izvođenje ima nekoliko funkcionalnih izmena u odnosu na prethodnu igru. Svi protivnici sada imaju energetske skale, akcija je smeštena u polu-otvoreni svet, a ubačeni su i jednostavni RPG elementi.
Zbog ovakvih stvari Youngblood nas je podsetio na ostvarenja kao što su Destiny ili The Division. Poređenje sa ovim naslovima ima smisla, jer okršaji sad traju duže zbog neprijatelja kod kojih je prenaglašen „bullet sponge” efekat. Čak i najslabiji neprijatelji su u stanju da progutaju nekoliko metaka pre nego što padnu na pod, a o mehanizovanim protivnicima sa debelim slojem oklopa bolje i da ne pričamo. Okršaji zato često postaju prenaporni i uspevaju da razviju želju kod igrača da se akcija što pre završi. Ovo je nas motivisalo da izbegavamo sukobe u nekim situacijama ili da koristimo šunjanje makar za slabije neprijatelje, mada stealth u ovom naslovu nikad ne može da traje predugo jer Wolfenstein: Youngblood jednostavno nije takav tip igre.
Još jedan razlog za poređenje sa Destiny serijalom je i otvoreni svet (u ograničenom obliku), što je za rezultat dalo to da Youngblood nema pravolinijski tok, već sistem preuzimanja misija od NPC likova u bazi pokreta otpora koja se nalazi u katakombama Pariza. Na ovaj način igrači su dobili slobodu da odluče kojim redosledom će prelaziti misije, ali je ovakva odluka verovatno najviše uticala i na izostanak priče iz sredine igre. Nakon odličnog početka, dijalozi će moći da se čuju tek u kratkim segmentima kada se dobija zadatak od quest giver-a, a priča se opet nastavlja tek pri kraju igr, baš kao što je bio slučaj i u Rage 2.
Takođe treba imati u vidu i da će na izbor narednih misija uticati sistem progresije likova i iskustvenih poena koji predstavlja još jednu veliku novinu koju donosi Wolfenstein Youngblood. Igrači će imati opciju da unapređuju karakteristike heroine, ali se radi o malom broju osobina koje na kraju više odmažu nego što pomažu. Zašto? Pa zato što se uporedo sa glavnim junakinjama apgrejduju protivnici te nije moguće stvoriti veliku nadmoć nad njima, čime levelovanje pomalo gubi smisao. Češći slučaj da u pojedine delove Pariza Soph i Jess neće smeti da uđu zbog previsokog levela neprijatelja (tzv. level gating). Verovatno to neće sprečiti neke igrače da pokušaju, ali takve herojske akcije se obično ne završavaju najbolje. Autori su doneli ovakvu odluku najverovatnije da bi na veštački način produžili igru, pa se ona može završiti za oko deset sati, umesto za 5-6 koliko ovde zaista ima materijala.
Pečat razvojnog tima Arkane Studios (autori Dishonored i Prey naslova) je najočigledniji u dizajnu nivoa u igri, pa oni ne oduševljavaju samo grafičkim izgledom već i detaljima. Svaki deo Pariza prepoun je specifičnih detalja, a za oko su nam zapali i jednostavni platformski segmenti. Sa druge strane, animacija likova je kruta i bilo bi dobro da su autori tome posvetili malo više pažnje, jer modeli izgledaju odlično. Zvučna podloga je ostavila bolji utisak što zbog muzičkih kompozicija koje prate akciju, što zbog odlične glasovne glume.
Arkane Studios je želeo da osveži serijal novim idejama, gde dobar deo njih nije na najbolji način ubačen u igru, ali Wolfenstein Youngblood je daleko od promašaja. Ovo je naslov vredan vašeg vremena, ali samo ukoliko ste prethodno odigrali sve druge igre u serijalu, a i dalje imate žarku želju da potamanite digitalne naciste.
Igru nam je poslao Bethesda Softworks, ali to nije uticalo na našu konačnu ocenu u skladu sa našom politikom o objektivnosti.