Kada se spomene Dontnod Entertainment prvo što na pamet pada je Life is Strange, zbog čega Vampyr deluje kao čudan, možda čak i hrabar iskorak ovog razvojnog tima. Ipak, prva igra ovog studija, Remember Me, je takođe bio akcioni naslov, koji nažalost i pored zanimljive ideje i radnje nije ostavio jači utisak.
Baš zbog toga Vampyr je kod nas izazvao pomešana osećanja. Sa jedne strane buknula je nada da ćemo ponovo dobiti priliku da odigramo nešto poput legendarnog Vampire The Masquerade: Bloodlines, a nasuprot tome zapitali smo se da li je Dontnod naučio nešto u međuvremenu.
Priča igre je ono od čega smo najviše očekivali, obzirom da je to najjača vrlina francuskog tima, i on je još jednom dokazao da je sposoban da kreira intrigantan svet i junake. Vampyr je smešten u Englesku, nakon završetka Prvog svetskog rata, a igrač se nalazi u ulozi čuvenog doktora Džonatana Rida (Jonathan Reid), koji se vraća sa fronta. Odmah pri dolasku u London, njega napada vampir koji mu potpuno menja život. On je sad primoran da se izbori sa svojom novonastalom situacijom, ali ujedno želi i da pronađe odgovore na svoja pitanja.
Pored pasivnog praćenja radnje na ekranu, igrač će takođe moći da utiče na priču i kroz dijaloge sa više opcija odgovora kao što je to bio slučaj u Life is Strange. No naspram ovog naslova, kao i Telltale ostvarenja, potezi doktora Rida će uticati na izgled igre. Najvećim delom priča naslova je zanimljiva, ali ona poseduje i neke nelogične momente, a tu su naravno i potpuno nepotrebni dijalozi.
Kako je Rid vampir, svaki njegov korak na ulicama Londona ispratiće brojni lovci, ali i mutanti po imenu Skal, koji će želeti da upoznaju glavnog junaka sa glogovim kocem. Same borbe su kreirane po ugledu na najpopularnije naslove u žanru, pa će igrač morati da pazi na staminu i nešto kasnije na skalu za krv koja će se prazniti kada se izvode specijali. Kako se glavni junak često sukobljava sa snažnijim protivnicima, borbe će se uglavnom svoditi na čekanje i na kontranapade.
Najinteresantniji deo igre je mehanika distrikta, gde će doktor morati da pomaže građanima Londona. Kroz mini kvestove, glavni junak moći će da podiže zdravlje grada, dok će ignorisanjem ovog zadatka glavni grad Engleske polako tonuti u haos.
Odluke igrača će oblikovati svet u kom se nalazi glavni junak, kao i time kome će da spasi život, a koga će poslati u večna lovišta pre vremena. Kako bi brže unapredio svoje statistike, Rid ima opciju da isisa krv bilo kog žitelja grada, a ovo je i najlakši put do završne špice igre. Ipak, na ovaj način pojedini kvestovi će zauvek nestati iz igre i time se propušta nezanemarljiv deo ovog ostvarenja.
Sa druge strane, ukoliko Rid odluči da bude dobrica, Vampyr postaje dosta teži, naročito kada protivnici nastave da dobijaju levele, a on ostane na istom. Sistem je genijalan jer donosi pred igrače verovatno i najtežu moralnu dilemu koju smo do sad videli u video igrama.
Mračnu atmosferu dodatno podiže fenomenalan dizajn igre, koji izvlači dosta iz vremešnog grafičkog endžina. Stil koji su autori odabrali odlično se uklopio, pa se jeza može osetiti na svakom koraku. Baš zato nam nije previše zasmetala prepoznatljivo loša animacija izraza lica i pokreta junaka razvojnog studija Dontnod.
Igra je na našoj test PC mašini radila odlično, ali takav slučaj nije na konzolama gde su prisutni frejm dropovi. Borbe čine bitan deo Vampyr-a i one često znaju da budu neizvesne, pa će bilo kakvo kašnjenje umeti pošteno da iznervira. Doduše ne toliko kao dugačka učitavanja sa kojim će morati da se suoče vlasnici PlayStation i Xbox konzola.
Možda na osnovu ovoga možete da zaključite gde leži naš najveći problem sa igrom. Vampyr vredi probati jer ima zanimljivu priču i ideje, ali se tokom cele igre pojavljuje osećaj da je sve moglo da bude malo bolje.
Znato ono: bilo bi dobro da je borba malo bolja, da je priča malo neizvesnija i… Pa, shvate poentu.